Годишње обраћање Председника Руске Федерације Владимира Путина Федералној скупштини.

Церемонији, одржаној у Георгијевској сали Великог Кремаљског дворца, присуствовали су чланови Савета Федерације, посланици Државне Думе, чланови Владе, руководиоци Уставног, Врховног и Високог арбитражног суда, губернатори, председници регионалних законодавних скупштина, поглавари традиционалних конфесија, истакнути представници јавности, представници водећих медија.

***

В. Путин: поштовани грађани Русије!

Поштовани чланови Савета Федерације, посланици Државне Думе!

„Русија мора бити суверена и утицајна земља. Ми морамо не само да се сигурно развијамо, већ и да сачувамо свој национални и духовни идентитет, не смемо да изгубимо себе као нацију. Да будемо и останемо Русија“.

Данас бих желео да се задржим на неким принципијелним питањима нашег напретка, при чему принципијелним не само за средњорочну, већ и за дугорочну перспективу, за садашњост и будућност Русије, на питањима која имају темељни карактер за сваког од нас.

Током првих 12 година новог века урађено је много тога. Пређена је огромна по важности етапа обнове и јачања. Сада је наш задатак да створимо богату и успешну Русију. При томе, желео бих да ме сви јасно схвате: наредне године биће године одлуке, можда чак и преломне године, не само за нас, већ практично за цео свет који улази у епоху кардиналних промена, а можда и у епоху потреса.

Глобални развој постаје све неравномернији. Сазрева терен за нове конфликте економског, геополитичког, етничког карактера. Конкуренција за ресурсе све је оштрија. При томе, желим да вас уверим, поштоване колеге, и да нагласим: не само за метале, нафту и гас, већ пре свега за људске ресурсе, за интелект. Ко ће избити на чело, а ко ће заостати као аутсајдер и неизбежно изгубити своју независност неће толико зависити од економског потенцијала, већ пре свега од воље сваке нације, од њене унутрашње енергије; како је говорио Лав Гумиљов – од пасионарности, од способности за напредовањем и променама.

Становништво развијених земаља, као и многих земаља у развоју, навикло је на стални раст потрошње, повећања животних и културних могућности. И у томе нема ничег лошег. Али осигурати наставак таквог раста у савременом свету могуће је само изалском на ново технолошко уређење – а у многим деловима света у овоме се стагнира. Земља која не може да се пробије у круг аутора нових, иноваторских технологија, није само осуђена на зависни положај. Део глобалног „колача“ који ће добити њене фирме и становништво биће мањи него код земаља лидера. Погледајте како је данас распоређен приход међу оним земљама које производе интелектуални производ, и онима који склапају финални производ. Ту је удео следећи: 15 и 75-80 процената.

У свету ХХI века на фону новог размештаја економских, цивилизацијских, војних снага Русија мора бити суверена и утицајна земља. Ми морамо не само да се сигурно развијамо, већ и да сачувамо свој национални и духовни идентитет, не смемо да изгубимо себе као нацију. Да будемо и останемо Русија.

После 70-годишњег совјетског периода грађани Русије прошли су неопходну и природну етапу обнове значаја својих личних интереса. То је апсолутно нормално. Али рад сваког човека за себе има и своје границе. Не може се постићи благостање, ако је за прагом твоје куће расуло, несређеност и ако није безбедно. Не може се живети по страни, не помажући слабијима, не ширећи одговорност изван оквира своје породице или професионалне групе или асоцијације. Данас све већи број грађана наше земље ово схвата. У току је формирање грађанске активности. Људи почињу да усклађују свој сопствени живот и свој посао са бригом о људима из окружења, са тежњом целокупног народа и интересима државе.

„У Уставу се општенародна одговорност према Отаџбини пред садашњим и будућим генерацијама проглашава за фундаментални принцип руске државности. И управо у грађанској одговорности, у патриотизму видим консолидациону базу наше политике“.

Срећемо се данас, 12. децембра, на Дан Устава. Желео бих да говорим о оним вредностима које су утемељене у Основном закону наше земље. У Уставу се општенародна одговорност према Отаџбини пред садашњим и будућим генерацијама проглашава за фундаментални принцип руске државности. И управо у грађанској одговорности, у патриотизму видим консолидациону базу наше политике.

Бити патриота не значи само односити се са поштовањем и љубављу према својој историји, иако је то, наравно, веома важно, већ пре свега служити друштву и земљи. Како је говорио Солжењицин: „Патриотизам је органско, природно осећање. И као што друштво, које није усвојило грађанску одговорност, не може да се очува, тако и не може да опстане земља, посебно вишенационална, у којој је изгубљена општедржавна одговорност“. Одлична мисао, апсолутно тачна.

Одговорност према земљи не формира се паролама и прогласима, већ када људи виде да је власт транспарентна, доступна и да и сама „заврне рукаве“ и ради у име земље, града, региона, засеока и сваког грађанина, када уважава јавно мњење. Власт не треба да буде изолована каста. Само ће се у овом случају створити чврста морална основа за изградњу и јачање поретка и слободе, морала и грађанске солидарности, правде и праведности, за национално оријентисану свест.

Шта означава суверенитет Русије у ХХI веку? Често смо и много говорили данас о томе. Пре свега, довољни су сопствени ресурси земље. Не због тога како бисмо све производили код нас. Данас у свету тако нико не живи, и мислим да тако никада неће више нико ни живети. Русија мора не само да очува своју геополитичку неопходност, већ мора и да је мултиплицира, она мора бити потребна нашим суседима и партнерима. То је важно за нас саме, желим то да истакнем. То се тиче наше привреде, културе, науке, образовања. То се тиче наше дипломатије, посебно способности да се гради колективно деловање на међународној арени. И наравно, не на последњем месту, то се тиче наше војне моћи која представља гарант безбедности и независности Русије.

У атмосфери противуречних процеса који се одвијају у свету, интереси нације захтевају од нас одлучне кораке. Морамо бити усмерени само напред, само у будућност.

Поштоване колеге!

Само током ХХ века Русија је доживела два светска рата, грађански рат, револуцију, два пута је преживела катастрофу распада јединствене државе. У нашој земљи неколико је пута из темеља мењан целокупан систем животних услова. Као резултат свега тога почетком ХХI века суочили смо се са правом демографском кризом и кризом вредности. А ако нација није у стању да себе сачува и репродукује, ако она губи животне оријентире и идеале, њој и није потребан спољни непријатељ, ионако ће сама од себе пропасти.

„Први пут у целокупној новијој историји наше земље ми пет месеци заредом бележимо природни прираштај становништва: наталитет је премашио морталитет“.

Већ сам о томе говорио више пута, али бих желео још једном да нагласим. Како би Русија била суверена и јака, мора нас бити више и морамо бити бољи у моралу, стручности, раду, у стваралаштву. Русија је данас по делу активног и радноспособног становништва од 20 до 40 година једна од најразвијенијих земаља на свету. Али већ за 20 година бројност ове узрасне категорије може се смањити за један и по пут; ако се ништа не буде чинило таква тенденција ће се наставити. Или ћемо управо сада наћи начина да за ове генерације отворимо животну перспективу – да раде на добрим, интересантним пословима, да граде бизнис, да стичу дом, да стварају велику и јаку породицу, да гаје много деце, да буду срећни у сопственој земљи, или ће се Русија за неколико деценија претворити у сиромашну земљу која је безнадежно остарила у узрасту (у буквалном смислу речи) и која није у стању да очува своју самосталност, чак ни своју територију.

Демографски програми, који су усвојени у претходној деценији, хвала Богу, функционишу. Бројност становништва земље не само да је стабилисана, већ је почела и да се увећава. За период од јануара до септембра текуће године бројност је увећана за 200 хиљада људи. При томе, први пут у целокупној новијој историји наше земље ми пет месеци заредом бележимо природни прираштај становништва: наталитет је коначно премашио морталитет.

Поштоване колеге!

У нашим градовима и селима данас видимо резултат онога што се дешавало у држави, друштву, школству, медијима, па и у нашим главама током претходних 15-20 година. То је и разумљиво. Тада су одбачени сви идеолошки клишеи претходне епохе. Али, нажалост, тада су изгубљени и многи морални оријентири. У извесном смислу, ми смо са прљавом водом просули и дете. Данас се то испољава у равнодушности према друштвеним питањима, у спремности мирења са корупцијом, са безобзирном грамзивошћу, са испољавањем екстремизма и увредљивог понашања. И све то каткад поприма одвратне, агресивне, изазивачке облике, а рећи ћу и више – то ствара дугорочну претњу друштву, безбедности, чак и целовитости Русије.

„Погрешно је посматрати програм кадровског развоја као повећање плате свима подједнако, без узимања у обзир квалификације и реалног доприноса запослених. Свака организација мора да формира сопствени програм развоја и кадровске обнове“.

Знате, поштоване колеге, болно ми је да говорим данас о томе, али сам обавезан да кажем. Данас је у руском друштву очигледан дефицит духовних вредности: милосрђа, саосећања, сажаљења једних према другима, подршке и узајамне помоћи – дакле, дефицит свега онога што нас је током свих истријских периода чинило чвршћима, јачима, чиме смо се увек поносили.

Морамо потпуно да подржимо институције које представљају носиоце традиционалних вредности, које су историјски доказале своју способност да се преносе са покољења на покољење. Закон може да штити морал, и мора то да чини, али не може се законом успоставити морал. Покушај државе да продре у ову сферу убеђења и размишљања људи безусловно је испољавање тоталитаризма. Ово је за нас апсолутно неприхватљиво. Али ми и не планирамо да идемо тим путем. Ми морамо деловати, али не путем забрана и ограничавања, већ на јачању стабилних духовно-моралних основа друштва. Управо због тога веома су важна питања општег образовања, културе, политике која се тиче омладине. Ове сфере нису списак услуга, већ пре свега простор за формирање моралног хармоничног човека, одговорног грађанина Русије.

Поштовани пријатељи!

За препород националне свести потребно је да заједно повежемо историјске епохе и да се вратимо на разумевање оне једноставне истине да Русија није почела од 1917, нити од 1991. године, већ да имамо јединствену, непрекидну хиљадугодишњу историју, и ослањајући се на њу ми стичемо унутрашњу снагу и смисао националног развоја.

На измаку је 2012. година која је проглашена за Годину руске историје. Али пажња ка националној историји, просветитељским и научним пројектима не треба да слаби. Рачунам на активну делатност недавно обновљеног Руског историјског друштва, затим Руског војно-историјског друштва, као и Географског друштва Русије које ради већ неколико година.

Посебна захвалност људима из тимова за претрагу који за земљу и за родбину рехабилитују имена хероја, са почастима сахрањују посмртне остатке палих бораца из Другог светског рата, воде рачуна о војним меморијалима.

На сусретима са члановима тимова за претрагу разговарали смо о томе колико је важно чувати историјско ратно сећање Отаџбине. Зар је праведно то што дана данашњег немамо ниједан достојни општенационални споменик херојима из Првог светског рата? Наши преци су овај рат звали „Велики рат“, али он је незаслужено заборављен, због политике и идеологије фактички избрисан из нашег историјског сећања и из историје. Међутим, борбени дух Оружаних снага заснива се на традицији, на живој вези са историјом, на примерима храбрости и самопожртвовања хероја. Мишљења сам да у руској армији треба рехабилитовати имена најславнијих пукова, као и војних јединица прошлих епоха, и совјетске и потоњих епоха, јединица као што су Преображенски, Семјоновски пук. Министар одбране треба да достави одговарајуће предлоге.

Ми морамо чувати јединствено искуство које су нам оставили наши преци. Русија се вековима развијала као мултинационална држава – одувек је таква и била – , држава–цивилизација, учвршћена руским народом, руским језиком и руском културом, који су за све нас матерњи, који нас уједињују и не дају нам да се растворимо у овом разноликом свету.

За планету ми смо, независно од наше етничке припадности, и били и остајемо јединствен народ. Сећам се једног од сусрета са ветеранима. Присутни су били људи разних националности: и Татари, и Украјинци, и Грузијци, и Руси, наравно. Један ветеран, по националности није Рус, рекао је: „За читав свет ми смо један народ, ми смо Руси“. Тако је било и за време рата, тако је било увек.

Са великом пажњом и огромним поштовањем се односимо, и дужни смо, и односићемо се према сваком етносу, према сваком народу Руске Федерације. У нашој разноликости увек је била и јесте наша лепота и наша снага.

Али, не смемо заборавити да било какав национализам и шовинизам наноси огромну штету пре свега оном народу и оном етносу због чијих су интереса, наводно, забринути националисти. И због тога су за Русију толико опасне било каве манифестације „једноставних и коначних“ назови решења које предлажу националисти и екстремисти разних схватања и нијанси. Ма колико да су гласни, они нас повлаче ка друштвеној деградацији, повлаче земљу ка распаду. Покушаје да се испровоцира међуетничка напетост, као и верска нетрпељивост морамо посматрати као изазов јединству Руске државе, као претњу сваком од нас. Нећемо дозволити да затворене етничке енклаве у Русији испољавају своју неформалну јурисдикцију, да живе ван јединственог правног и културолошког простора земље, да изазивачки игноришу општеприхваћене норме, законе и правила.

.......................................

Такође налажем Влади да изнесе предлоге за реализацију даљинског образовања на руском језику. Оно мора бити доступно омладини земаља Заједнице (Независних Држава), нашим сународницима у целом свету. Важно је пружити подршку школама у ЗНД, као и у осталим државама у којима се реализује настава на руском језику, укључујући и подршку наставницима, помоћ у уџбеницима, у материјалној бази. Потребно је створити систем међународних школских олимпијада у руском језику. Њихови победници и награђени морају добити право да се упишу на водеће високошколске установе наше земље.

И уопште, драге колеге, обраћам се, наравно, пре свега онима који раде у овој сфери: квалитативном образовању на руском језику неопходно је додати глобални карактер. У целини, мора бити речи о ширењу присуства Русије у светском друштвеном, информационом и културолошком простору.

Поштоване колеге!

За Русију нема и не може бити другог политичког избора осим демократије. При томе желим да кажем, чак и да нагласим: ми делимо управо универзалне демократске принципе који су прихваћени у целом свету. Међутим, демократија Русије јесте власт управо народа Русије са његовом сопственом традицијом народног самоуправљања, и никако није реализација стандарда који се намећу споља. Демократија је у том смислу спровођење и поштовање донетих важећих закона, правила и норми. Могу се мењати владајуће партије, владе, председници, али не смеју се мењати основе државе и друштва, не сме се прекидати континуитет националног развоја, мењати питања суверенитета, омогућавања права и слобода грађана. Демократија није само могућност избора власти, већ и стална контрола те власти, као и оцењивање резултата њеног рада. Морамо посветити већу пажњу развоју директне демократије, непосредне народне власти, и у том смислу реч је о праву народне законодавне иницијативе, о чему сам већ говорио, као што знате, када идеја која има грађанску подршку, између осталог – и на интернету, мора обавезно бити размотрена у парламенту.

Осим тога, сматрам да је исправно дати члановима Савета Федерације и посланицима Државне Думе право на законодавну иницијативу у законодавним скупштинама сваког субјекта Федерације. На тај начин учвршћујемо везу федералног законодавства са животом региона и законодавства као таквог.

Политичка конкуренција свакако представља добро за земљу. Због тога потребно је да се формира својеврсни кодекс правила фер политичке конкуренције.

На шта бих желео да вам скренем пажњу у вези са тим?

Прво. Јединство, интегритет и суверенитет Русије су безусловни. Било какве појаве сепаратизма и национализма морају бити апсолутно искључене из политичког дневног реда.

Друго. Директно или индиректно мешање у наше унутрашње политичке процесе је неприхватљиво. Политичар, који за своју политичку делатност добија новац из иностранства и на тај начин вероватно пружа услуге туђим националним интересима не може бити политичар у Руској Федерацији.

Треће. За криминал нема и не може бити места у политици. Ово мора постати норма политичке праксе свих политичких снага.

Желео бих одмах да се оградим. Наравно, сада ће неки рећи: „Али код нас је ионако криминалу забрањен приступ политици“. Забрањен је, али он ипак продире тамо, и тамо га каткад и увлаче, а то не сме да се дешава.

Четврто. Цивилизовани дијалог могућ је само са оним политичким снагама које на цивилизован начин износе, заснивају и формулишу своје захтеве, и боре се за њих у оквиру закона. Промене и модернизација у политичком систему су природне, чак и неопходне; међутим, плаћати, о чему сам већ говорио, ту страст за променама рушењем саме државе је недопустиво. Целокупна историја наше земље, целокупна историја Русије једноставно је пуна тога.

Пето. Државна је дужна и тежиће ка томе да се свим политичким странкама омогући доступ медијима, не само током предизборне кампање, већ и у текућем животу. Али дужни смо да схватимо, поштоване колеге, да овај задатак није једноставан. Почетком године имали смо седам странака, сада их је, колико знам, четрдесет осам, а формирано је још преко двеста организационих одбора који раде на формирању сопствених странака. Међутим, државна власт дужна је да тежи ка томе да се свима пруже подједнаки услови. Многе политичке странке и експерти предлажу да се вратимо на мешовити систем избора за Државну Думу – на страначке листе и једномандатне округе, који, наравно, још увек треба да се утврде. Слажем се са тим, хајде да се вратимо.

Неки говоре о обнови права учешћа изборних блокова у изборима. Хајде да о овом питању засебно размислимо. Он захтева детаљно разматрање и дискусију. Убеђен сам да све ово може учинити наш политички систем још праведнијим, отворенијим и конкурентнијим. И то ће бити одговор на захтев друштва за долазак нових лидера, јарких и независних људи, у политику, на власт.

Поштоване колеге!

За Русију је карактеристична традиција јаке државе. Због тога су управо на адресу државе данас упућени основни захтеви друштва: гарантовање грађанских права и правде, смањење нивоа насиља и социјалне неједнакости, увођење реда у комуналној сфери и тако даље.

Свима су очигледни и главни проблеми, и овде ништа ново нећу рећи: то су ниска ефикасност државне власти и корупција. Без квалитетног модерног управљања државом, без високе личне одговорности оних који се тиме баве нећемо решити задатке који су пред друштвом и земљом.

За нов модел управљања државом морају бити кључни следећи принципи:

Прво. Оријентисаност рада свих карика државног механизма и нивоа власти на мерљиве, транспарентне и јавности разумљиве резултате рада.

Друго. Свуда увести нове форме и методе контроле. Најважнији критеријум за оцену ефикасности власти, која пружа грађанима услуге, као и установа социјалне сфере мора бити јавно мњење, мишљење самих грађана.

Треће. Адекватна мотивација запослених у општинама: конкурентне накнаде за њихов рад, систем моралних, материјалних, каријерних стимулација које подстичу континуирано побољшање у раду државног апарата. При томе мора се кардинално повећати лична одговорност, све до привремене дисквалификације.

То значи да чиновник нерадник не само да може и мора бити склоњен са позиције коју има, већ и да му на одређено време мора бити забрањено да се бави овим видом делатности.

Четврто. Наравно, морамо полазити од тога да, уз сво ово критиковање чиновника, ипак бих желео да приметим, огромна већина оних који раде у разним структурама јесу честити и одговорни људи. То је посебна одговорност за оне који преузимају на себе низ правних, етичких обавеза и ограничења. На то такође не смемо заборавити. Али, ако је човек изабрао државну службу, он мора бити спреман на та ограничења, на контролу од стране јавности, на испуњење посебних захтева, као што је у скоро свим земљама света. Какво се поверење може имати у чиновника или политичара који на сав глас говори о добробити Русије, а труди се да своја средства, своје парице извезе у иностранство?

Молим вас да подржите предлоге закона о ограничењу права чиновника и политичара на рачуне у иностранству, папире од вредности и акције. (Аплауз.) Сачекајте са аплаузима. Можда вам се неће све допасти. (Смех у сали.) Овај захтев треба да се односи на сва лица која су на функцијама на којима се доносе кључна решења: и на шефа државе, и на чланове Владе, и на лица у АдминистрацијиПредседника, и на њихову најближу родбину. Ово, наравно, треба да се тиче и чланова Савета Федерације, и посланика Државне Думе.

„Квалитативном образовању на руском језику неопходно је додати глобални карактер. И у целини ширити присуство Русије у светском друштвеном, информационом и културолошком простору“.

Што се тиче некретнина у иностранству, оне се свакако у складу са законом морају пријавити, и чиновник мора да извести колика је вредност некретнине, као и о пореклу средстава којима је реализовао њену куповину.

Пето. Посебна пажња мора се усмерити на систем контроле надзорних органа. У овим структурама, према различитим изворима, имамо око милион људи. Овај број је практично подударан са бројем, рецимо, лекара или просветних радника.

Налажем Влади да изнесе предлог о измени самих принципа рада контролних органа. Контрола је, безусловно, најважнија функција државе. Али је неприхватљиво када показатељи рада контролних органа нису резултати, већ једноставно број провера, пуко испуњавање норме.

Неопходно је увести обавештавање јавности од стране органа контроле и надзора о резултатима провера, као и о утрошеним финансијским и људским ресурсима за њихово спровођење, да се види колико која провера кошта и да ли је уопште било потребе за њом.

Безусловно настављамо са офанзивом на корупцију која уништава ресурсе националног развоја. При томе, желео бих да нагласим следеће: ниједна пословна структура не сме да користи привилегије због блискости са извршном, законодавном или судском влашћу, и то на било ком нивоу.

С тим у вези – прво. Осим контроле прихода и имовине руководилаца организација, које се финансирају из буџета, уводи се контрола трошкова и великих куповина коју реализују чиновници, руководиоци државних компанија, као и њихова најближа родбина. С тим у вези обратите пажњу на то да тужилаштво сада има право да се обрати суду са захтевом за одузимањем имовине која је стечена као резултат неоснованог богаћења.

Следеће. Сматрам да ниво одређивања плате руководиоцима организација, које се финансирају из буџета, мора бити у вези са квалитетом рада организације и са просечном платом основног персонала. О томе смо већ више пута разговарали. Када смо пре пар година прешли на нов систем исплате доходака, првобитно је било много контраверзи о томе да ли је потребно уводити обавезујуће принципе или је довољно ограничити се методичарима. Али, ето, неки методичари су изнели рзултат: у неким институцијама руководиоци добијају неколико пута већу плату од просека запослених. То није исправно! И ову ситуацију морамо променити.

Треће. Јавне набавке су постале право „плодно тло“ за корупцију. Молим парламент да убрза усвајање закона о федералном систему уговора. При чему је најважнија ревизија ефикасности и сврсисходности буџетских трошкова, набавке од стране државе и државних предузећа, као и обавештавање јавности о току и резултатима испуњења државних уговора.

„Демократија није само могућност избора власти, већ и стална контрола те власти. Морамо посветити већу пажњу развоју директне демократије, непосредне народне власти“.

Истичем да је морални ауторитет државе темељни услов за развој Русије. И због тога ће се политика чишћења и обнављања власти спроводити чврсто и доследно.

Поштовани пријатељи!

Главна одлика нове епохе је у томе да више нико не може самостално да решава глобалне проблеме у привреди и политици. Заправо, тако је било одувек, па и током деведесетих година прошлог века. Додуше, недавно, пре десет година, некоме се, можда, учинило да је свет постао униполаран. Неке од мојих бивших колега тако су ми и говориле тада. Данас више нико не мисли тако.

„Русија се залаже за принципе усаглашених, колективних напора за решавање проблема савременог доба. Ми предлажемо пројекте који треба чвршће да повежу земље и регионе“.

Свима је апсолутно јасно да је свет ојачан управо својом мултиполарношћу. То ствара како ризике, тако и могућности. Ризици ће превагнути у оном случају ако свако буде водио своју сопствену игру, ако не буду одбачене илузорне идеје о томе како се хаосом може управљати – а ви знате да постоји чак и таква теорија. И [ризици неће превагнути] уколико нико не буде сејао тај хаос и даље.

Русија се залаже за принципе усаглашених, колективних напора за решавање проблема савременог доба. Таква позиција потпуно је у складу са данашњим реалијама. Ми предлажемо пројекте који треба чвршће да повежу земље и регионе. Искуство и реалије последњих 20 година, обична здрава логика све доводе на своје место. И природно је да интересовање за интеграције и у Америци – при чему и у Северној Америци и у Јужној Америци –, и у Европи, и у Азији расте, и овај процес се све више убрзава. Зашто бисмо ми били по страни? Сасвим супротно, наши најближи суседи и ми треба да искористимо све наше предности.

Овакво интересовање за процесе интеграције такође расте и код наших најближих суседа. Томе сведочи веома послован, прагматичан однос према изради и доношењу Споразума о зони слободне трговине ЗНД. Узгред, захвалан сам нашим парламентарцима који су први ратификовали овај веома важан документ.

Наш пут је пут чврстих интеграција. Пример за то је и Царински савез, Јединствени економски простор Русије, Казахстана и Белорусије. Све ово већ делује, и делује ефикасно. Приступили смо формирању Евроазијског економског савеза и, наравно, овим путем ћемо и ићи и решити овај задатак.

Поштоване колеге и поштовани грађани Русије!

Поставили смо задатак да удвостручимо БДП земље и до краја 2008. године практично смо се сасвим приближили овом циљу, повећали смо БДП за 80-85 процената, и глобална финансијска криза само је привремено зауставила постигнути темпо. Па ипак, нисмо узалуд себи поставили тако висок циљ, тако сложен задатак. Привреда Русије показала је способност брзог и квалитетног раста убрзаним темпом. Успели смо да одржимо и ојачамо национални капацитет развоја и да дефинишемо његове нове домете.

Шта желим да кажем? Почев од 1999. године БДП по глави становника практично је удвостручен. Федерални и консолидовани буџет повећани су не за некакве проценте, већ 2,6 пута. Државни дуг у односу на БДП земље умањен је практично десет пута: са више од 100 процената БДП, а мислим да смо имали 120-125 процената, на 10 кома нешто процената, при чему је 2,5 процената само спољни дуг. Темпо инфлације умањен је шест пута. 1999. године износио је 36,5 процената, прошле године 6,1, ове године биће мало већи, али свеједно мањи од седам, отприлике 6,5.

До почетка 2000. године становништво Русије се смањивало – замислите се само над овим цифрама, ви их добро знате, али вас враћам на ту трагедију, - становништво Русије се сваке године смањивало за милион људи. И чинило се да је немогуће зауставити ову катастрофу. Демографске прогнозе тада су звучале као коначна пресуда земљи.

„Привреда Русије показала је способност брзог и квалитетног раста убрзаним темпом. Успели смо да одржимо и ојачамо национални капацитет развоја и да дефинишемо његове нове домете“.

Али ми смо успели да сломимо ову рушилачку тенденцију. После активирања демографских програма становништво Русије се стабилизовало, о чему сам већ говорио, а почев од 2010. године почело је да се увећава. Ово је наше кључно достигнуће. Желим да вам скренем пажњу на ово. Не говорим вам ово да бих рекао: ах, свака вам част! Не. Говорим о овоме како бисмо схватили да су нам људи поверовали, повећали оквире планирања. Поверовали су да је стабилност главни услов за развој и побољшање живота. Говорим зато што морамо да ценимо ово поверење и да одговоримо на њега својим радом.

Сви показатељи раста које сам навео говоре о колосалним променама и у економском и у социјалном развоју. Али, најважније је то да ми – земља, друштво, грађани – умемо да превазилазимо тешкоће, да решавамо велике проблеме. И морамо памтити да смо достојно прешли овај тежак пут, корак по корак постижући постављене циљеве.

Предстоји нам велики рад, он је потребан увек ако тежимо ка напретку. И биће потребан допринос свакога, и то већ данас, а не сутра.

Због чега сам сад наводио све ове цифре? У нашој земљи историјски се формирао однос према животу на тај начин да живимо за будућност, за децу. То је, свакако, веома важан и племенит задатак и циљ. Али изгледа да се наша данашња добробит стално одлаже и одлаже за касније. Тако нам је било практично увек, из генерације у генерацију. Али, да се још једном вратим на то због чега сам наводио све ове цифре? Дошло је време да се кардинално промени ситуација набоље већ сада. Ми то чинимо, и ми то можемо да чинимо. Уколико наставимо у правцу националног развоја, уколико упрегнемо сву своју снагу у изградњу, уколико будемо радили достојанственои предано, сигурно ћемо остварити постављене циљеве и извршити све задатке који су пред нама.

Хвала вам велико на стрпљењу и пажњи.